Iako su brojni reformatori nastojali da prošire demokratiju i na radno mesto, opadanje udela radnika u moći i prihodima, stagnacija ili pad realnih plata, rast nejednakosti, tržišna dominacija poslodavaca i udeli u profitu u razvijenim zemljama pokazuju da je ovaj cilj sve udaljeniji. Takođe, za razliku od političke demokratije i njenih pokušaja da kontroliše moć u javnom sektoru, koncept ekonomske demokratije, koji se usredsređuje na koncentraciju ekonomske moći, ostao je zanemaren. Ekonomska demokratija se često definiše kao „sistem kočnica i ravnoteža u ekonomskoj moći i podrške pravu građana da aktivno učestvuju u ekonomiji, bez obzira na društveni status, rasu, pol itd.” Obično se poistovećuje sa “upravljanjem od strane radnika” ili radničkom kontrolom i (su)vlasništvom nad preduzećima, kao i raspodelom profita ili viškova, koji tradicionalno pripadaju isključivo “vlasnicima” kapitala. Različiti oblici učešća radnika, (su)vlasništva i raspodele profita su široko zastupljeni i uspešni u mnogim oblastima, ali su daleko od toga da postanu opšteprihvaćeni.
Može se tvrditi da su koncepti ekonomske demokratije i socijalne pravde međusobno isprepletani. Socijalna pravda se primarno usredsređuje na pravedne odnose između društvenih grupa, a ne na pravičnost u odnosu na individualno ponašanje ili pojedince. U istorijskom i teorijskom kontekstu, ideja socijalne pravde podrazumeva da svi ljudi treba da imaju jednak pristup bogatstvu, zdravlju, blagostanju, pravdi, privilegijama i mogućnostima, nezavisno od njihovog pravnog, političkog, ekonomskog ili drugog statusa. U ekonomskoj terminologiji, socijalna pravda se najčešće manifestuje kroz napore da se bogatstvo, prihodi ili ekonomske prilike preraspodele od privilegovanih ka marginalizovanim grupama.
Nasuprot tome, savremene privrede često lišavaju radnike njihovih „prirodnih“ demokratskih prava i udela u ostvarenom višku, dok većinu koristi od rasta prisvajaju „vlasnici“ firmi. Blagostanje i zadovoljstvo poslom često se zanemaruju osim ako ne utiču direktno na profitabilnost (iako postoje brojni poslodavci koji pokazuju različite stepene dobronamernosti ili altruizma prema svojim zaposlenima), dok prekarni rad i nedovoljna zaposlenost, praćeni stagnacijom ili padom realnih zarada, opstaju decenijama, uprkos niskoj zvaničnoj nezaposlenosti. Štaviše, profitno-orijentisane kompanije, u kojima radnici ne učestvuju ni u donošenju odluka ni u raspodeli profita, uživaju sve veću monopsonijsku moć.
“Prava vlasnika” izgleda da proističu prirodno iz njihove mogućnosti da zapošljavaju radnike i isplaćuju im fiksnu zaradu pre nego što se ostvari prihod od prodaje, i nastavljaju to da čine uprkos privremenim oscilacijama. Takvi isključivi zahtevi “vlasnika” da prisvajaju sve veće udele profita u prihodima i kontrolišu privredu kako bi povećali sopstveno bogatstvo, deluju nepravedno, nedemokratski i neefikasno u svetlu duge istorije poboljšanja produktivnosti i blagostanja koja proističu iz deljenja profita i učešća zaposlenih. Ovi trendovi su dodatno doprineli rastućoj nejednakosti, nezadovoljstvu i autoritarnom populizmu kao odgovoru na globalizovani kapitalizam, koji je koncentrisao većinu koristi od rasta i prodaje na malu manjinu bogatih, na račun slabije plaćenih radnika u nesigurnim uslovima i nadolazeće klimatske i ekološke katastrofe.
Međutim, proizvode i prihod preduzeća, a time i preostali višak ili profit, stvaraju zaposleni koristeći dostupan kapital i druge “pasivne” inpute. Bez njihovih akumuliranih i često specifičnih veština to ne bi bilo moguće. Prema tome, to je snažan argument za pravično opšte deljenje viška. Pored toga, motivacija, učešće, produktivnost i blagostanje radnika predstavljaju dodatne prednosti deljenja viška, koje bi, zauzvrat, poboljšale izglede za opstanak i održivost kako novih startap-ova, tako i postojećih firmi. Produktivnost se takođe može povećati na uštrb radničkog blagostanja u mnogim drugim aspektima organizacije rada, kao što su autonomija radnika i kontrola nad radom ili kodeterminacijom. Zaštita od eksploatacije zahteva ne samo pravednu raspodelu profita, već i stvarno učešće u demokratiji na radnom mestu.
Stoga se može tvrditi da ekonomska demokratija doprinosi socijalnoj pravdi na radnom mestu. Autori FitzRoy i Nolan u radu “Ka ekonomskoj demokratiji i socijalnoj pravdi: deljenje profita, kodeterminacija i radničko vlasništvo” predlažu proširenje kodeterminacije, dopunjeno radikalnom, redistributivnom poreskom reformom koja bi obuzdala eksploatatorsku moć preduzeća pod kontrolom kapitala i omogućila otkup od strane zaposlenih. Slovenački Institut za ekonomsku demokratiju takođe je nedavno pripremio nacrt zakona koji bi olakšao pretvaranje kompanija u planove radničkog vlasništva, slično američkom ESOP programu.
Ako ste zainteresovani da saznate više o mogućnostima uspostavljanja shema radničkog vlasništva u Srbiji, rado ćemo odgovoriti na sva vaša pitanja.
